21.8 C
Belgrade
15.9 C
Zagreb
18 C
Sarajevo
17.09.2021.

Da li se samo pobeda računa?

IZDVAJAMO

 

Na dobrom ste putu ako ste naslov današnje teme povezali sa ponekim životnim padom i prevazilaženjem istog. Često nam neke rečenice iskristališu stepenice neuspeha pa lakše vidimo sebe kroz njih. Emocionalna faza koju u trenutku neuspeha doživljavamo ne mora uvek da se kotira kao loše iskustvo, štaviše, ona nam često pokaže ko smo i od čega smo.

 

 

Olimpijske igre u punom su jeku, euforični smo, pratimo favorite, njihove podvige i greške. Čekamo neku dirljivu priču, da nas prodrma i da nam pokaže na velikim ekranima kako se ljudi nose sa emocionalnim posledicama. Neverovatno je koliko samo mali procenat njih iz gorkog ukusa razočarenja izvuče nevidljivu slast – verovatno su zato i najbolji!

 

 

Pre svega, ti najbolji (da ne spominjemo Djokovića koji je prešao igricu) svoju najveću borbu ne vode na terenu. Ukoliko se dublje unesete u njihove izjave nakon takmičenja, videćete da najveću igru za medalju svako od njih vodi u svojoj glavi. Razgovori koje vode sa samim sobom najveći su podvizi, i samo ih oni vode do pobede. Ukoliko na mentalnom terenu u glavi odgiraju dobro, oni su već tamo – na postolju za medalju! Misli poput „Niko neće biti ponosan na mene“, „Izneveriću sve“ – ne postoje! Tako je naša Milica Mandić prvo dobila rundu u glavi, pa tek onda na terenu. Priznaje da je sebi nabila dosta veliki pritisak u glavi zbog poslednjih Olimpijskih igara na kojima će učestvovati, ali isto tako se uz pomoć podrške prvo prevazilazi taj pritisak pa tek onda prelazi na teren. Harmonizovana sa svojim mislima, povezati se sa nečim većim od sebe, dobar je plan kada je u pitanju borba sa samim sobom i mogućim razočarenjima.

 

 

Posebno sam zaljubljena u priču koja je podstakla sve globalne medije da u pozitivnom kontekstu pišu o takmičarskom duhu i o pobedi iz sasvim drugog ugla – iz ugla prave igre! Vidim da smo se ovih dana svi podsetili sledeće priče, i trebalo bi svakodnevno podsećati na takve primere. Španski atletičar, Ivan Fernandez Anaja je kenijskog trkača Abela, koji je već vodio i čiju je grešku mogao da iskoristi – preokrenuo u jedan gest. Gest poštenja, koji sve ređe viđamo na ekranima, ulicama i generalno životu, gurajući ga ka pobedi. Na pitanje zbog čega ga je propustio kada je mogao da pobedi, mladi španski reprezantivac izjavio je: „Šta bi bilo časno u mojoj pobedi?“

 

 

Ne možete sada da se ne zapitate, da li je pobeda jedino što se računa? Naravno da ne! Možda će vam neko reći da je to pravilo u sportskim okvirima, u ljudskim ga slobodno možete demantovati. Ivan je u ovoj priči, sigurno pobednik. Prestigao je i pobedio – sebe!

Očigledno je da se neki ljudi, bilo da su sportisti ili ne, mnogo bolje nose sa ruminacijom. Ne ponavljaju i ne razmišljaju o svojim mentalnim odlukama. Iz loših iskustva oni izrastu još bolji!

 

 

Doživeti neuspeh, gubitak i biti razočaran besplatna je ulaznica za izložbu još jednog pravog tebe. Ne moramo kroz jedan pad ići zatvorenih očiju, strepeći pred novim izazovima. Možemo samo igrati fer jer „dovoljno i zrno je, da srce uvek puno je!“

 

Piše: Marija Maksimović

Foto: Unsplash

- Reklama -
- Reklama -

Najnovije